TAJNE VEČNE KNJIGE - NOE - 1

- Dobar dan, dragi prijatelji. Produžavamo  ciklus emisije "Tajne večne knjige". Govorimo o Petoknjižju i otkrivamo tajne ove velike knjige. 

Noe, Epizoda 1

- Sa nama je kao i uvek naučnik - kabalista, Dr. Mihael Lajtman. Dobar dan. Sa Vama smo detaljno proanalizirali prvu glavu "Na početku" i došli smo do glave "Noje". Za mene je ovo jedan od najblistavijih delova Tore, koji je posebno upečatljiv. U njemu se govori o Noju. Tako ćemo ga nazvati i voleo bih da počnemo od kraja prethodne glave. Tamo postoji jedna ovakva fraza:  "Noje se svideo Bogu  - Šta to znači "svideo se Bogu"?

Lajtman: - "Da Mu se dopadne ili da Mu se ne dopadne" zavisi od saglasnosti svojstava. Poztivni ili negativni odnosi izmedju duhovnih objekata se odredjuju naspram adekvatnosti ili naspram disharmonije njihovih svojstava. Duhovni prostor je prostor svojstava, karakteristika, a rastojanje se tamo ne meri u metrima ili mikronima. Kao i ljudi sa zajedničkim interesima, slični objekti u duhovnom prostoru se zbližuju, a suprotni su medjusobno udaljeni. 

- Znači li to da su se ta dva duhovna objekta - Noje i Bog - približili jedan drugom?

Lajtman: - Na tom razvojnom nivou o kome je ovde reč, u svom pokolenju, Noje je bio bliže od svih ostalih Stvoritelju. Zato se kaže da se "on svideo Bogu". Kakvo je to svojstvo u meni koje može da Mu se dopadne? Budući da je Stvoritelj davanje i ljubav, očigledno je da Noje od čitavog pokolenja, odnosno nivoa razvoja, predstavljao najbliže altruističko svojstvo Njemu, najprogresivniju želju u čoveku. 

- No, ko je rekao da je Stvoritelj svojstvo ljubavi i davanja? Da li to može nekako da se "dokaže"? 

Lajtman: - To ne treba da se dokazuje. Zato je cela nauka kabale u principu tajna. Ona  se otkriva samo onima koji menjaju svoja svojstva i u stepenu u kom su slični Stvoritelju počinju da osećaju Njega. Takvi ljudi nam govore o Stvoritelju, a ostale spoznaje mogu da se percipiraju kao nekakvi aksiomi. 

- Znači na početku puta čovek ipak treba da poveruje u nešto?

Lajtman: - Ne, ne treba da se poveruje ni u šta. Kabala je nauka koja ne obavezuje čoveka da veruje u nešto, već mu predlaže preko sebe da spozna Viši svet.

Ipak, čovek može da kaže "kako mogu prvo to da doznam"? To ne može prvo da se dozna. Na početku mora da radi po strogo logičnim vežbama. Kabalisti govore čoveku šta je posebnost našega sveta, kao i od kojih elemenata je sazdan, kako se razvijao. Govori o tome da je čovek sazdan od želje, od čega se sastoji njegova slobodna volja.  Znači, kada čovek počne da uči kabalu, on vidi da je ova nauka višeslojna i zato ne mora ni u šta da veruje. Kako napreduje, u njemu se pojavljuje sistem znanja koji mu omogućuje da otkriva svet uz pomoć logike. Time se u njemu grade nova svojstva koja proširuju granice ovoga sveta, i on postaje sve složeniji. Počinje da sagledava pojave i sile koje ga izazivaju i tako on uključuje u ta znanja. Nova svojstva čoveku omogućavaju da se uključi u taj proces. I više mu nije potrebno pitanje "verujem, ne verujem". Ako fizičar može da postane stručnjak, zadržavajući svoje prirodne sklonosti i želje, kabalista ne može, budući da proučava Viši svet preko promene svojih svojstava. On postaje drugačiji, kod njega se pojavljuju karakteristike koje ga približavaju Stvoritelju. Počinje da razgovara, da komunicira na raznim nivoima komunikacije sa Stvoriteljem ili drugim dušama ili bićima. 

- Znači, moguć je dijalog, razgovor sa Stvoriteljem?

Lajtman: - Da, da, ali ipak to nije nekakav unutrašnji dijalog kako mi to zamišljamo da "razgovaramo sa Njim". 

- A kako možemo to da predstavimo sebi?

Lajtman: - Isključivo unutra u sebi. Preko svih svojstava, karakteristika, misli i želja unutar samog čoveka, koji će unutar sebe da oseti deo koji se zove "Stvoritelj", i sa Njim na neki način počinje da komunicira. 

- Da li se pritom u čoveku dešava nekakvo unutrašnje "budjenje", kada mu dolazi intuicija "Da, slušam"? 

Lajtman: - Ne "slušam". To je drugačiji nivo komunikacije. Počinjem da osećam, da shvatam, da saznajem da sam to ja. 

- Apsolutno tačno?

Lajtman: - Da, Stvoritelja ja ne osećam kao nešto spoljašnje, negde izvan mene. U kabali tako nešto ne postoji. Samo moja unutrašnja sila, zajedničko znanje, zajedničko svojstvo. 

- Kod čoveka više ne ostaju nikakva pitanja?

Lajtman: - Nikakva. Celi svet na to gleda kao posledicu uticaja te sile. Čovek čak i ne može da shvati kako može da postoji sve, a da ja ne osetim tu Silu i kada se ta Sila sakriva. Mi gledamo naš svet. U tom slučaju on gleda na sebe kao nekog mnogo ograničenog, privremenog i nestabilnog, čak i ne nalazi osnovu za svoje postojanje. 

- Ako čovek dodje do takve povezanosti sa Stvoriteljem, on se više ne vraća običnim osećajima u našem svetu?

Lajtman: - Vraća se i to mnogo često, ali da napravi ponovno punjenje. Stalno se dešava smena kadrova: dan - noć i ponovo dan - noć. Zbir ovih promena je napredovanje. Ali, medju raznim duhovnim sastavima, svaki put postoji jedan vid eksplozija, slobodan prostor, udaljavanje od Više sile. U tim trenucima čovek oseća sebe samo u ovom svetu. 

- Čovekovi osećaji su pritom slični depresiji?

Lajtman: - U kabali tako nešto uopšte ne postoji. Čovek unapred saznaje da ulazi u sastav noći, tame, odricanja. U tim trenucima on saznaje da Viši svet i Stvoritelj postoje, ali tada oseća samo naš svet. To u suštini predstavlja pad. Zato se takav sastav zove pad od Višeg sveta, a ne celokupno isključenje od duhovnog procesa. Kod čoveka ostaje utisak prošloga, a istovremeno se održava osećaj procesa okrenutog ka budućnosti.  

- Stvoritelj je stalno u našim osećajima, on nikada ne iščezne?

Lajtman: - Da, on je ili skriven ili se vidi - uvek u raznim aspektima - velikim, malim, različitim po kvalitetu. 

- To je mnogo važno što je on ovde. Kod onih koji su u istinskim padovima, takav osećaj ne postoji. 

Lajtman: - To je onda uistinu strašno stanje, dok su duhovni sastavi  blagi. Iz tame čovek unapred oseća zadovoljstvo od Svetlosti. Isto kao što gladan čovek ispred sebe gleda ukusnu trpezu, raduje se apetitu. 

- Dragi prijatelji, napravili smo malu blic OTSTAPKA. Tu se nalaze pitanja povezana sa temom našeg daljeg razgovora. Znači, čitamo glavu "Noje", koja započinje ovako: Evo Nojevog rodoslovlja. Noje je bio pravedan i neporočan čovek u svom vremenu. Noje je išao sa Svemoćnim". Kako da shvatimo frazu: "Noje je išao sa Svemoćnim"?

Lajtman: - Noje se nalazi u duhovnom kretanju, u stremljenju prema Stvoritelju, u stalnom traženju. 

- Šta je to "duhovno kretanje"?

Lajtman: - To je stalno stremljenje da sebe menjamo u pravcu sve veće sličnosti sa Višom silom, stremljenje da se njoj približimo. Pritom čovek traži kako i uz čiju pomoć može da se promeni da bude sve jasnije u svojstvu davanja. 

- Produžujemo dalje da čitamo: "I rodila su se Noju tri sina: Sim, Ham i Jafet. A zemlja se pokvari pred Božjim licem, i ispuni se nepravdom. I pogleda Gospod Bog zemlju i, eto - ona je bila pokvarena: budući da je svaka vrsta skrenula sa svoga puta na zemlji. I Gospod Bog reče Noju: "Kraj svakoj vrsti pred Mene je došla, zato što se zemlja ispunila nepravdom od njih, i evo, Ja ću ih istrebiti sa lica zemlje. Izgradi za sebe barku od drveta i napravi pregrade u barki, premaži je smolom iznutra i spolja". 

- Ovaj deo je pun informacija. O kakvim promenama se govori u frazi: "I rodiše se Noju tri sina"?

Lajtman: -  Noje se izdigao tri nivoa iznad svog prethodnog stanja, radio je na desnoj, levoj i srednjoj liniji. " Sa "sinovima dolaze sledeći nivoi posle nivoa "otac". Dok se razvijao, on je otkrio koja od svojih svojstava može da pretvori u dobre karakteristike, a koja u loše. U principu, sva svojstva čoveka su dobra, ali sa nekima od njih, čovek još uvek ne može da radi, ne može da ih upotrebi za svoje napredovanje ka davanju. Zato ta svojstva zovemo lošim. 

- Da li o tome govori fraza "ispuni se zemlja nepravdom"?

Lajtman: - Da, da. Reč "zemlja", na hebrejskom "erec", dolazi od reči "racon" - "želja". Posle analize svih prisutnih želja u njemu,  Noje ih otkriva i sortira one uz pomoć kojih može da se kreće napred. Od njih gradi jedan vid posebne ovojnice za nekadašnji posao: "Sa postojanjem ovih želja se saglašavam, a sa drugima neću da radim, isto kao i da ne postoje u meni". 

- Znači, čovek kaže: "U meni postoje želje koje su bliske Stvoritelju...

Lajtman: - Da, ali istovremeno otkriva u sebi nagone da uništava, silom da nameće svoju volju, da ukrade. U suštini, posle će ova svojstva moći da se iskoriste, nema loših želja. Ali danas još uvek ne mogu da se iskoriste za dobro. Kasnije možda. 

- Sada ih stavljam na stranu?

Lajtman: - Da. Ne upotrebljavam ih. Na svakom nivou je važno da se izaberu želje koje mogu da se koriste pravilno i da se sa njima radi. To čoveku omogućuje da brzo napreduje. Čitav naš posao se sastoji od sortiranja i analiziranja svojih želja. Noje je taj posao uradio, i time sazdao jedan vid "barke".

Pojam "barka" označava zatvoren, celovit sistem želja, karakteristika. Ovaj sistem čoveku omogućuje da pravilno živi i funkcioniše, odnosno taj zatvoren monolitni sistem, unutar čoveka, zove se "", "kutija " i", barka "sfera prisutan je samo kroz davanje i ljubav. U takvoj barci, čovek može da skupi najrazličitije vidove želje - zemaljske i životinjske, "od svake vrste po jedan par", da svi mogu da se skupe. Ali da čovek može da uspe da ih zatvori u barku, da ih pokori do svojstva davanja i ljubavi, a sve ostale želje, ta nepostojana zemlja (zemlja - od reči "želja"), da ostavi...

- Da ostavi loša svojstva?

Lajtman: - Ne loša. Ona koja čovek još uvek nije u stanju da popravi. Njih će popravljati na višim nivoima, no zahvaljujući tome što čovek ulazi u stanje koje se zobe "barka", on se spašava. "Barka" je u kabali ime za svojstvo karakteristično za nivo "bina" - svojstvo celovitog davanja. To još uvek nije ljubav, mada se čovek jednostavno izdiže nad svojim egoizmom i ne želi da zavisi od njega. 

- Da li je "svojstvo davanja" ime za prvi nivo u duhovnom razvoju čoveka?

Lajtman: - Da, u njegovom stremljenju ka Stvoritelju. Da, to je samo prvo stremljenje. Ono mu omogućava da se otrgne od zemlje, kao u velikom balonu i da se uključi u novi život. Takvo stanje može da se poredi sa boravak embriona u utrobi majke. On se isto tako nalazi u svojevrsnoj barci. Svaki čovek koji želi da se otrgne od prošlosti i da udje u budućnost, prolazi kroz medjusvojstvo koje se zove "ubar"- embrion. U takvoj "barci" se razvija i Noje. On izgleda kao da se radja u novom svetu, na sledećem nivou. U kabali su ova stanja opisana, i kroz njih mora da prodje svaki čovek. 

- Ako čovek stvara za sebe sredinu od kabalističkih knjiga, lekcija i zajedničkih vežbi do učitelja i prijatelja, da li "ulazi u barku"? 

Lajtman: - Sve to su neophodna sredstva za izgradnju istinske barke. Ja bih rekao da knjige, učitelj i okruženje koje kabalista gradi oko sebe jesu spoljni faktor koji čoveka drži u pravilnom smer, bez obzira na razne prepreke i padove. 

- Najvažnije je da čovek sazda nekakvu "sferu" od svojih unutrašnjih svojstava. Istinska barka predstavlja sjedinjavanje unutrašnjih i spoljašnjih faktora od strane kabaliste?  

Lajtman: - Da. da Čovek treba koristi spoljnju sredinu- knjige, učitelja, zajednicu - za obrazovanje posebne "sfere" od svojih unutrašnjih svojstava, to je istinska barka. 

- Na hebrejskom se barka izgovara "teiva". Ako ovu reč čitamo u suprotnom pravcu, dobija se "bait". Ima li ovo nekakvog smisla?

Lajtman: - Da. Ali "teiva" nije "bait". "Bait" je kuća, dvorac, hram, sve što je sazdano rukama čoveka da može u njemu da živi, da radi. Oni su izgradjeni ljudskim rukama i stoje na zemlji. Ove gradjevine imaju tvrdu osnovu, temelj, one ne podležu prirodnim silama kao barka. "Teiva" se ljulja na talasima... Kako se govorilo za malog Mojsija. Kada se on rodio, pustili su ga u košnici da plovi vodama Nila. U barku (teiva) ulazi čovek da bi prešao od egoističnog stanja na nov nivo. On još uvek nije zavladao novim nivoom, nije tamo našao "zemlju". U barci čovek se u potpunosti predaje uticaju novog nivoa, odriče se prošlosti, kao da kaže: "Ja sam došao da se pročistim, da završim sa prošlošću". 

- A zašto je barka podeljenja pregradama?

Lajtman: - Na četiri dela je podeljena priroda svake čovekove želje. Naše želje u svom razvoju prolaze nepokretni, vegetativni, životinjski i ljudski nivo. Po ovim nivoima Noje sortira svoje želje. U barci on ne može da radi sa njima, ne može da poredi samu želju sa njenim pravcem i stremljenjem. 

U kabali želja koja je spremna za rad sa Svetlošću zove se "kli" i "masach". Zato kada čovek ulazi u barku, on jednostavno uzima "po jedan par od svake vrste" - muški i ženski deo želje i počinje proces pročišćenja želje od egoistične namere. A kada se pojavi altruistička namera isti oni - muški i ženski deo želje, pojavljuju se u novom stanju, posle pročišćenja. Sada, na novom nivou, svaka ispravljena želja će moći da deluje za dobro. 

- Možda grešim, ali ipak se pitam: da li je moguće povezati kabalistički pojam "barka" sa pojmom "duše" čoveka?

Lajtman: - To je duša. Mi u suštini o njoj govorimo. Duša je celokupnost svih želja i svojstava čoveka. Pritom, ona može da bude ispravljena, a može da bude i neispravljena. Do potopa ona je još nespravljena, ali već sa željom da se ispravi. Tada je Noje sve svoje želje stavio pod uticaj Više Svetlosti, Više sile, u celosti ih je predao njihovom uticaju i tako izvršio prelaz do svojstva davanja, od egoističkog stanja do altruističkog. 

- O ovom prelazu se govori:  "Ja ću pustiti potop, vodu na zemlju, da istrebim pod nebom svaku vrstu u kojoj ima duha životnog. Sve što je na zemlji će izginuti. Ali, sa tobom ću Ja napraviti savez, a u barku ćeš se ukrcati ti i sa tobom sinovi tvoji i žena tvoja i žene sinova tvojih. Unesi u barku od svih vrsti po dve, da ostanu sa tobom u životu. Da budu muškog i ženskog pola". 

Lajtman: - Ako čovek zaista stremi ka Stvoritelju, davanju, izdizanju nad svojim egoističkim stanjem, posle analize i sistematizacije svojih želja, svojstava i karakteristika, on počinje da shvata kako da to uradi. Nikakav glas odozgore on ne sluša, čovek radi sa svojim željama. Reč Stvoritelj, na hebrejskom "Bo-Re" znači: "dodji i vidi". Odnosno gleda Ga i otkriva Njega u sebi.Čovek uzima sa sobom (u barku) samo one delove želje sa kojima može da radi, sabira ih na jedno mesto, a ostale ostavlja, kao da ih sklanja iz upotrebe. Svojstva skupljena u barci se dele na muški i ženski deo. Muško svojstvo govori o NASOČENOSTA želje, a ženski delovi odgovaraju na samu želju. Noje je najrazijenija altruistična želja, koja u svom stremljenju sabira ostale želje, svaka od njih sa svojom NASOČNOST ("od svake vrste po dve"). 

- Zašto Stvoritelj istrebljuje sve na zemlji potopom, a ne požarom na primer? Zašto dolazi do potopa? 

Lajtman: - Potop je ispravljanje. Ni o čemu drugom, osim o ispravci se ne govori u Bibliji. Kazne takodje nema. Ono što nam izgleda kao kazna, u suštini je ispravka. Nekad ne samo ispravka, već i nagrada. Mi jednostavno bukvalno percipiramo priču da se potop dogadja na celoj zemlji i da se gubi sve što postoji na njoj. U suštini, voda je simbol svojstva davanja. Poplavljujući čitavu zemlju, sve želje čovekove, voda iskorenjuje iz njih egoistične, pri čemu se to dešava nasilno, budući da čovek još uvek nije u stanju da radi sa njima.

To se dešava ovako: čovek otkriva, u sebi opredeljuje nekoliko želja i kaže: "U ovim željama moja veza sa ljudima i čitavom prirodom može da bude altruistična, u njima mogu da se usmerim na dobar odnos sa njima, da budem onaj koji daje. Od ostalih želja hoću da se oslobodim, i sila davanja, sila pročišćenja da dodje odozgore da ih "umrtvi". Potop je u suštini napravio čovek, a potom na novom nivou, te iste sile do potopa, ali već prečišćene, čovek nadalje ispravlja. 

- Znači, Noje sam želi da dodje potop?

Lajtman: - Da, razume se! Na nivou duhovnog razvoja ne dogadja se nijedno dejstvo odozgore, sve dok čovek sam ne poželi da se to dogodi. Ništa!

- A kako to može da se poželi?

Lajtman: - Upravo zato postoje knjige, grupa, vežbe. Kada čovek udje u takvu okolinu, on počinje da vidi oko sebe čitav univerzum kao da on diše, kao da je izgradjen na promeni od egoističnih do altruističnih stanja. Sve okolo se kreće sa tom dinamikom napred, metamorfoze se dogadjaju u čitavom svetu i čovek počinje da želi da bude u tom procesu. 

- Dok ne udjem sa takvom željom, beskorisno je da čitam knjige?

Lajtman: - Prisiliće te. 

- Prisiliće me? To je normalno, dobro?

Lajtman: - Ionako neće uspeti. Kako na drugi način čovek u našem svetu može sam da poželi nešto? 

- Kao otac sinu, ubedite me, kažite mi da je takav put ka dobrom. Zašto treba da me prisiljavaju? 

Lajtman: - Ne, ne. Mi govorimo o drugačijem putu. 

- O kakvom putu?

Lajtman: - Priroda ili Stvoritelj (što je jedno isto) prinudiće nas da poželimo da prestanemo da budemo "slepi mačići". Mi treba da poželimo da se izdignemo iznad sebe. Ali, dok ništa ne vidimo, ne možemo da shvatimo da DO NAS ima nešto drugačije i tamo, u tom stanju, mi treba da napredujemo.  Stanje o kome se govori je altruistično. Mi ni ne pretpostavljamo da je to stanje za nas dobro, da je uopšte moguće. Čovek je prinudjen ka tom stanju samo osećanjem stradanja u istinskom egoističnom stanju. 

- Posle ću im ja reći "hvala" na stradanjima koja su se sručila na mene?

Lajtman: - Svakako. Ti ćeš videti potrebu za njima. U suštini, stradanja ne dolaze odozgore, već su prizvana, zato što ti već treba da se izdigneš na sledeći nivo.

Mi smo već u mogućnosti da se izdignemo na sledeći duhovni nivo, ali se protivimo kao magarci. Time pravimo otpor kod sile koja usmerava prema dobrom, to je tvrdoglavost našeg egoizma. I antagonozam medju silama dinamickog razvoja od strane Altruizma I Egizma koji se protivi, na kraju stvara pritisak koji mi osećamo kao stradanje. 

- I to je razlog svakom stradanju? A ako me ujede komarac?

Lajtman: - To je razlog svih stradanja koja postoje, sve do smrti. Nije važno kakvo je stradanje. Sva su ona posledica neusaglašenosti sila koje dejstvuju jedna na drugu u prirodi. Neke od njih, sile kretanja, prisiljavaju nas da se razvijamo, a druge im se suprotstavljaju. 

- Šta treba da uradim kada osetim stradanje? Imate li neki savet?

Lajtman: -  Pronadji njihov izvor i ispravi sebe. Treba da izjednačiš brzinu kojom se sada razvijaš, sa brzinom koja se traži od tebe. 

- Sila udara koji osećam, treba li da da bude ujednacena  brzini mojega kretanja?

Lajtman: - Da. Ti treba da budeš u harmoniji sa silom koja te razvija. Tako rastemo i zato svi mi, neko više, neko manje, svi stradamo. Tu ne može ništa da se uradi. 

- Znači, treba li da bežim od kuršuma? Ako vidiš da se približava nešto dobro, poželjno, zašto da ne ubrzaš? Kažite mi, kada se ovo prekida, kada prestajem da trčim? 

Lajtman: - Kada uključiš sve svoje želje u kretanje slično celoj prirodi i dostići ćeš celokupnu ispravku. Time sve promene u tebi postaće slične altruističkoj sili, ti ih sam praviš pred njom, sam odredjuješ svoj razvoj i tako otkrivaš svoju apsolutnu slobodu. Može da se kaže da ti diktiraš Stvoritelju šta da radi. 

- Zar Stvoritelju može nešto da se diktira?

Lajtman: - Tako ispada budući da ti prevazilaziš Njegova dejstva, odlučuješ da je tako bolje. Sada, tvoj pravilan napredak, tvoje novo stanje se zove "sledeće pokolenje", zato što je ono više od prethodnog i sazdano je od ispravljenih svojstava. Znači, ti upravljaš čitavom Vaseljenom, čitavim univerzumom umesto Stvoritelja. Ovo stanje je najpoželjnije za Njega, za to se kaže "pobediše me sinovi Moji". 

- Stvoritelj to želi?

Lajtman: - Kao i svaki otac, Stvoritelj želi da Njegov sin bude uspešniji od Njega. On voli sina, ponosi se i nasladjuje njegovim uspesima kao svojim, gleda u sinu svog naslednika. Čak je i nama u našem svetu ovo razumljivo. 

- Ovom optimističnom notom, koja nam postaje tradicionalna fraza, završavamo naš razgovor. Vreme je da emisija dodje do kraja. Mnogo vam hvala, poštovani prijatelji.